Usred dominacije elektronsko-tehnologizirane slike i novih medija, paradoksalno i iznenađujuće deluje potreba ka klasičnom slikarstvu, slici i njenim vrednostima. Takvu potrebu neguje kolekcionarski dvojac Jovan Mandić i dr Ilija Grujić okupljen oko radova umetnika Milana Ćirlića. U želji da ih prikažu novosadskoj publici i skrenu pažnju na fenomen kolekcionarstva i potrebu očuvanja umetničkih vrednosti, u saradnji sa Gradskom upravom za kulturu i Udruženjem građana Moj Novi Sad, organizovali su izložbu „Nasleđe zaboravljenih, Milan Ćirlić“ u Kulturnoj stanici Barka.
Pre tri godine navršio se vek od rođenja, a pre nepunih 40 godina napustio nas je Milan Ćirlić (1921 – 1985), jedan od najpoznatijih novosadskih i vojvođanskih slikara šeste i sedme decenije prošlog veka, čija se dela dosta retko nalaze na našem tržištu.
Njegovi umetnički počeci vezuju se za doba soc-realizma u čiju estetiku se vrlo dobro uklapao prizorima iz narodnooslobodilačke borbe i kasnije obnove zemlje. Nakon toga, te teme ustupile su mesto drugim velikim motivima: pejzažima vojvođanske ravnice, mrtvoj prirodi, aktovima i portretima koji su mu bili ulaznica za članstvo u ULUS i ULUV. Nemirnog i slobodnog duha, slikar popularan i omiljen u Novom Sadu, čija su dela krasila brojne građanske enterijere, boem i čest gost na mnogim događanjima, nije posedovao sistematičnost i odanost jednom stilu ili pravcu, kao što su figuracija, stilizacija ili apstrakcija, nego ih je koristio za ostvarenje vlasitih potreba.
Zbog načina na koji kolekcionar Mandić dolazi do umetničkih slika, osobenost postavke je u predstavljanju izgleda nekih eksponata u “zatečenom stanju”, a potom i proces restauracije i njen rezultat.
Kako ste saznali za slikara Milana Ćirlića, na koji način i gde ste nalazili njegova dela?
Mandić: Upoznao sam se s umetnošću Milana Ćirlića na početku mog interesovanja za slikarstvo. Kao Novosađanina, njegova dela su često bila prisutna na novosadskom tržištu pre 15 godina. Nabavljao sam ih putem oglasa, u antikvarnicama i često bih ih pronalazio među odbačenim slikama na buvljacima.
Koje osobenosti Ćirlićeve autorske poetike su Vas kao kolekcionara privukle njegovim platnima?
Mandić: Bili su to motivi i teme kojima se bavio, posebno scene iz narodnooslobodilačke borbe. Kao početnika, privlačili su me i sladunjavi pejzaži i motivi iz života u Vojvodini.
Koje mesto slike Milana Ćirlića zauzimaju u Vašim kolekcijama?
Mandić: Prisutan je u mojoj kolekciji vojvođanskog slikarstva, iako priznajem da nije među istaknutim i značajnim umetnicima.
U kom svetlu nam se ukazuju Ćirlićeva platna izložena u Barci, odnosno, za koja ste se odlučili da ih predstavite Novosađanima?
Mandić: Odlučili smo se za ona koje dr Ilija Grujić i moja porodica imamo u vlasništvu. Naše dve kolekcije obuhvataju kompletan likovni opus Milana Ćirlića, počevši od “Autoportreta“ iz 1952. godine, koji posetioci i stručna javnost imaju priliku prvi put da vide, preko monumentalnog dela sa motivom iz narodnooslobodilačke borbe. Par dela iz šezdesetih godina su u apstraktnom maniru, dok je pred kraj života radio pejzaže i motive iz Vojvodine. Svakako, bogata i zanimljiva postavka vas očekuje u kulturnoj stanici ‘Barka’.
Jedan deo izložbe posvećen je prikazu restauracije Ćirlićevih slika. Šta ste tim činom želeli da pokažete?
Mandić: Decentralizacijom umetnosti putem kulturnih stanica, Slanobarci u “Barci“ su domaćini jedinstvene postavke u regionu. Naime, ideja nam je bila da publici prikažemo dela onakva kakva su kada ih pronađemo na terenu, najčešće na buvljacima ili otkupom preko oglasa – u autentičnom stanju. Vrlo često prljava, oštećena i probušena dela su ona koja nam dolaze pod ruku. Otuda i radni naziv projekta “Uloga kolekcionara u spasavanju dela Milana Ćirlića“. Naša uloga je da prepoznamo vrednost u “odbačenim“ slikama i restauracijom ih vratimo u ispravno stanje, te biramo dela za koja smatramo da mogu da budu svrstana u kolekciju. Taj proces posetioci mogu da vide na ovoj postavci i upoznaju se sa jednim segmentom spasavanja našeg kulturnog dobra.
Koliko je Ćirlić bio sledbenik vladajućih tendencija u njegovo vreme, a koliko nesvrstan i nezavistan autor koji sledi sopstvene umetničke vizije?
Mandić: U katalogu izložbe, za koji je tekst napisao naš Sava Stepanov, možete dobiti potpun odgovor na ovo pitanje. Milan Ćirlić svakako je bio autor koji je sledio sopstvene umetničke vizije.
Kako izgleda stanje na tržištu umetnina danas, koje se mogućnosti se pružaju jednom kolekcionaru da dođe do kvalitetnih dela?
Mandić: Svako vreme pruža mogućnosti, na nama je da ih prepoznamo. Rekao bih da su potrebne tri stvari za uspešnog kolekcionara: edukacija, edukacija i dobar ‘nos’. Učiti može svako, ali ako nemate osećaj da prepoznate i ‘namirišete’ dobro delo, potražite dobre i pouzdane savetnike što pre. Sebe sam pronašao u kolekcioniranju vojvođanskog slikarstva, koje je u ovom trenutku potcenjeno. Eto prilike!
Šta Vam je primarno u odabiru umetničkih dela?
Mandić: Imam običaj da kažem da slika mora da me ‘takne’. Mnogo stvari utiče na odabir dela za kolekciju: značaj autora za istoriju umetnosti, kvalitet rada, u mom slučaju da li je autor imao veze sa Vojvodinom, periodom u kom je delo nastalo… i još mnogo toga, ali na kraju se sve to svede na to da li me je slika ‘takla’ ili nije. Ako me delo takne i osetim je, znam da je vredna mesta u mojoj kolekciji.
Svi zainteresovani izložbu će moći da pogledaju do 10. maja.
Foto: Zoran Stanišin
